Политичка историја доба Вијетнамског рата описана је опером Никсон у Кини Џона Адамса. У њу је композитор убацио раније написано оркестарско дело Председник плеше. Будућим генерацијама остављамо поруџбину Београдске филхармоније – нови Дупли концерт за виолончело и перкусије Небојше Јована Живковића који премијерно изводимо са светски познатим виолончелистом Кијаном Солтанијем и нашом перкусионисткињом Александром Шуклар. Да не патетишемо превише са новитетима, свирамо и Патетичну симфонију Чајковског.
Током претходне три деценије, Небојша Јован Живковић (1962) је као извођач и композитор значајно утицао на међународну перкусионистичку сцену. Рођен у Србији, завршио је студије у Немачкој, где је дуго времена живео и радио. Тренутно је базиран у Бечу, а активно концертира широм Европе, САД-а, у Јапану, Тајвану, Кореји, Јужној Америци, Русији и скандинавским земљама. Као солиста, Живковић најчешће изводи сопствена дела, са којима је наступао са Штутгартском филхармонијом, Минхенским симфонијским оркестром, Филхармонијом из Бохума, Симфонијским оркестром Радио Хановера, Московском, Словеначком, Санктпетербуршком, Будимпештанском и Београдском филхармонијом. Ради као професор удараљки на Универзитету за музику и уметности у Бечу и Универзитету уметности у Новом Саду.
Као композитор, Живковић је један од најизвођенијих аутора на пољу музике за удараљке. Његова дела за маримбу и перкусије поставила су нове извођачке критеријуме, и постала су део стандардног светског савременог перкусионистичког репертоара. Његове композиције изводили су значајни оркестри из Европе, САД-а и Јапана, од којих је велики број настао по поруџбини.
Живковићево најновије дело, Дупли концерт за виолончело, перкусије и оркестар, настао је као поруџбина Београдске филхармоније у њеној стогодишњој сезони:
Инспирација за дело ми је највећим делом дошла управо од солиста са којима смо се у више наврата сретали за инспиративно импровизирајуће сеансе, које су биле аудио записиване. Иако је чело мој најомиљенији инструмент, било је још много тога што ми је Кијан одсвирао, демонстрирао, показао, и објаснио. Између осталог у другом ставу захтевам од солисте d4 што је још више од највишег тона, рецимо на флаути. Чело је бесконачан инструмент… Толико бесконачан као и музикалност Александре Шуклар – њена невероватна сценска презентност је била инспирација поготово за први наступ удараљки у првом ставу: распламсана као ватра на вихору, једна femme fatale иза удараљки.
Амерички композитор Џон Адамс (1947) написао је фокстрот за оркестар Председник плеше 1985. године, у време када је радио на својој чувеној опери Никсон у Кини. Музика није део опере, нити њен одломак штавише, стилски и садржајно је потпуно другачија и представља сасвим засебан, музички приказ младог Маоа Цедунга који плеше фокстрот са својом љубавницом и будућом госпођом Мао, Чанг Ћинг. Адамс наводи да му је дело послужило као загревање за оперу. Стилски, композиција представља комбинацију репетативног минимализма и стилизованих псеудо џез модулација, брзих ритмова, уз колоритну оркестрацију и дијатонске хармоније. Сценарио, преузет из трећег чина Адамсове опере штампан је у партитури:
Чанг Ћинг, такође позната као демон са белим костима, такође позната као мадам Мао, упала је на председнички банкет. Прво је виђена како стоји тамо где је највише на путу келнерима. Након неколико минута, она извлачи кутију папирних лампиона и качи их по дворани, и потом се скида у чеонгсам (традиционалну кинеску хаљину, прим. аут). Даје сигнал оркестру да свира и почиње да плеше сама. Мао постаје узбуђен, излази из свој портрета на зиду и они почињу да играју фокстрот. Вратили су се у Јенан, на дуги марш, играју уз музику са грамофона…
Последње године живота Петра Иљича Чајковског (1840-1893) донеле су преокрет у стваралачком импулсу. После епско-романтичарских остварења, балета Успавана лепотица и Крцко Орашчић, као композиторова лабудова песма настала је Шеста симфонија у ха-молу, премијерно изведена десет дана пре његове смрти. Трагични тон овог остварења је слика стања композиторове душе, а потпуно неочекивана концепција форме је одраз хаоса и безнађа. Сам Чајковски је симфонију назвао „адађо у великој форми“, иако лагани став не постоји, а завршетак последњег става који замире уместо егзалтираног финала представљао је прекретницу у историји музике. Данас је Шеста симфонија позната по свом поднаслову Pathétique – меланхолична. И сам почетак првог става потцртан је мрачним расположењем. Отварање је поверено трима темама у различитим темпима, налик на малу свиту са мотивом судбине који повезује одсеке. Друга тема доноси озарење, типично за ранија дела Чајковског. Развојни део је лавина звука са старим руским напевом опела у деоници тромбона, која се продужава у репризу до трагичне ерупције звука. Овај став одликује богатство музичких идеја, симфонијског развијања и оркестарских ситуација. Други став quasi валцер у 5/4 такту је редак пример комада написаног у асиметричном такту, који је решен са толико природности. Несумњиво добре критике су пратиле прва извођења овог става у Европи, када је појава овакве метрике била изузетно ретка. Трећи став (као да је логичније било да се нађе на месту финала) у брзом темпу излаже теме маршевског карактера у атмосфери безумља и делиријума. Четврти став тужбалицом гудача најваљује коначни опроштај и песимизам који све више нараста. Лимени дувачки инструменти у свечаном тону ламентирају и нестају. Судбина није побеђена, него прихваћена.
мр Aсја Радоњић
